U Zagrebu, grad bez mržnje 🌉
Zagreb, Republika Hrvatska, jesen 2025. godine. Prošlo je trideset godina od ratnih sukoba koji su ostavili duboke rane. Tehnologija je napredovala, a Beograd je postao prijestonica zabave i dobrog provoda, omiljena destinacija za mlade iz svih bivših jugoslovenskih republika. Ali šta se dešava u gradu koji je, kako je to jednom rekao čuveni Jura Stublić, „hladan“?
Strah i nada u vožnji 🚖
Stigli smo na glavnu autobusku stanicu u Zagrebu. Narod kao narod – svako žuri na posao, niko nikog ne gleda. Pozivamo taksi, pakujemo kofere u gepek i ulazimo u vozilo. Dočekuje nas nasmejani vozač srednjih godina koji nam šaljivo otkriva da mu zagrebačke gužve otmu pola dana za prelazak s jednog kraja grada na drugi. U tom trenutku, svako od nas je tiho razmišljao o svojim preprekama i strahovima.
Na semaforu, vozač se okrenuo prema nama i tiho rekao:
„Ah, Beograd, Srbija…“
Nismo znali šta da očekujemo. Toliko bola, tuge i nerazumevanja između dva naroda. A mi – mladi, željni avanture, odrasli u vremenu koje ne poznaje mržnju, već veruje da smo svi ljudi, svi jednaki pred Bogom.
Priče koje spajaju ljude 🌍
Vozač je započeo priču o životu u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ispričao je kako je nekad bilo lepo, ali… Osetilo se to „ali“. U jednom trenutku nastala je tišina, teška i duga, a potom je izgovorio rečenicu koja se urezala u pamćenje:
„Znate, da vam kažem… moja majka je odavde, iz Hrvatske. A moj otac… on je Srbin, s Tare.“
Nama je pao kamen sa srca, a on je nastavio:
„Otac je iz Srbije došao, mama je odavde. Kao dete sam često bio na Tari. Prelepo je. Imam jedno brdo i komad zemlje koji mi pripada.“
Kada smo ga pitali ima li želju da ponovo ode tamo, odgovorio je:
„Naravno da imam. Već dugo se spremam, ali me je strah. Volio bih da povedem sina. On je tinejdžer, u tim ludim godinama. Sluša i Thompsona i srpske narodnjake – to vam je pravi haos u kući. Kažem mu: ‘Sine, ne možeš od korena da pobegneš.’“
U njegovom glasu čula se neka tuga, pomiješana s ponosom, kao da je svaka reč bila nit koja spaja dve različite sudbine.
Zaključak 🤝
Stigli smo do odredišta. Platili smo vožnju, a vozač je imao samo jednu molbu – da mu pozdravimo Srbiju. Istorija nas često podseća na greške koje ne smemo ponavljati, ali ljudskost i tople reči ne poznaju vjeru, naciju ni granice. Važno je samo jedno – da ostanemo ljudi jedni prema drugima. U ovom sat vremena vožnje u Zagrebu, svet se činilo manje hladnim, a granice su se činile kao prolazni pojam.
