Poslednji dan jedne zajedničke tišine 🕯️💔
Taj dan, onaj isti, poslednji dan njihove zajedničke stvarnosti, usekao se u Karininom sećanju kao oštri, krti odsjaji stakla. Vazduh u mračnoj, suženoj predsoblju bio je gust i ustajao, mirisao na stare, nerazjašnjene uvrede i kiselu paru promašenih nada.
— Kome ćeš ti biti potrebna, a? — Artemove reči visile su u vazduhu, teške, otrovne, svaka kao naoštren nož uperen pravo u najranjivije mesto. On je stajao uspravno, visok, gledao je na nju odozgo, u pogledu mu samo navika i umor prezira. — Neuredna. Večno umorna. Večno nezadovoljna. Šetaš u tom razvučenom, kao tvoj život, kućnom ogrtaču. Ja ću brzo naći normalnu ženu. Cvetnu, negovanu, onu koja neće kukati od jutra do mraka. Jedino mi je žao… besplatnog frizera se odričem. A ti… ti ostaješ bez normalnog muškarca. Hranitelja. Oca sopstvenoj deci!
Karina nije plakala. Suze su presušile pre mnogo meseci, ostavivši iza sebe samo suhu, sprženu pustinju iznutra. Tiho je nogom gurnula njegov na brzinu natrpan kofer, poslavši ga, uz tupi tresak, prema vratima. Zvuk je bio prazan, kao i sve njihove poslednje rečenice.
— Sa decom pomažeš, da, — njen glas bio je tih, ali ledeno čist, onako da koža ježi. — Jednom mesečno ih odvesti na trening nije pomoć, Arteme. To je kvačica. Jednom u šest meseci pogledati domaći — to nije očinstvo. To je formalnost. Hajde, idi. Dosta. Idi i nađi svoju cvetnu. Svoju novu frizerku. Neka ti bude srećno. Iskreno.
On je zalupio vratima. Odjek se razlegao kroz tišinu stana kao zvono koje oglašava sahranu nečega što je nepovratno umrlo. Tada je Karina klonula na hladan linoleum, dlanovima pritisla zemljastu hladnoću poda i zagnjurila se u bezvučan, raspukao krik. Ne od bola rastanka — od jezivo glasnog, zvonećeg samoće koja je umesto njega došla. 🧊
Muškarac među tuđim zidovima, misli koje peku 🍂🚪
Artem je već druga noć spavao kod druga koji je zapleo u dugu službenu odsutnost. Tuđ stan, zagušen mirisom tuđeg duvana i usamljenosti, pritiskivao ga je. Sama pomisao na kiriju dizala mu je želudac: moraće da izdvaja dobru sumu, i još toj… Karini… uredno da šalje novac.
„Za decu, naravno,” cinično se osmehnuo sebi, gurajući kolica kroz puste jutarnje redove supermarketa. „Kupiće, bogme, od mojih alimentacija bundu. Ma, ne dolazi u obzir. Bolje ću u naturi, u namirnicama. Bar ću znati da ne idu na njene hirove… Frizerka… A ona! Hoda kao olinjali mačak. Ne ume sebe da dovede u red. A kakva je bila lepotica… Zavideo sam, čoveče, zavideo što je baš ona moja žena!”
Toliko se zagubio u sopstvenoj, gorkoj žuči da nije video ženu koja je izvirila iza ćoška sa bakalejom. Kolica su se zabila u nju uz metalni krik, i ona je jeknula, ispuštajući iz ruku elegantni metalni koferčić što je pod hladnim svetlom zatreperio srebrno.
— Jao! Kako boli! — njen glas nije bio piskav — melodiozan, čak i u prepasti. Protrlja zglob, već modar. — Uf, modrica obavezna. Zašto tako nepažljivo? Pogledajte, sve mi se razasulo…
Mumlao je izvinjenja, spušten na kolena, skupljao čudne sitnice razasute po prljavom podu: profesionalne makaze sa nazubljenim ivicama, hromiranu mašinicu za šišanje, bočice kozmetike.
— Vi ste… frizer? — iznenadio se, dodajući joj kofer.
— I šminker, — ispravi ga ona, a u uglovima njenih smaragdnih očiju zaiskriše vesele varnice. Bila je ne samo lepa. Bila je blistava. Savršeno složena kestenjasta kosa, besprekorna šminka, naglašene pune usne i visoke jagodice, elegantan kaput koji je milovao njenu vitku figuru. Pored nje vazduh je vibrirao drugačije. — Specijalista za lepotu. U svim njenim oblicima. ✂️💄
— Dajte da nekako ispravim krivicu, — progovorio je Artem, odjednom smućen kao nespretan srednjoškolac. — Ja sam već pazario… Mogu da ponesem kese, da vas ispratim do kuće. Bar tako…
Ona ga je pogledala pažljivo, kao da skenira, pa klimnula, i njene usne procvetale su u osmehu od kog mu je stalo dah.
— Važi. Zovem se Lika.
Tih pola sata uz nju bila su mu izlazak iz mračnog tunela pravo u sunce. Zaboravio je na Karinu, na decu, na pare, na gnev. Pričao joj je smešne zgode, ona se smejala zvonko, kao kristalna zvonca. Najneverovatnije — sama je predložila da se opet vide.
— Znaš, Arteme, friz ti je u problemu, — blago, profesionalno kritično reče na rastanku. — Hitno ti treba dobar majstor.
— Nije mi baš zgodno sad… preselio sam se, — promrmlja on.
— To se da srediti. Radim i u salonu i kod kuće. A ovo je moj ulaz. Hvala što si me ispratio, moj nespretni džentlmenu! 😊
Euforija makaza i miris skupog parfema ✨🌪️
— Vidi kako me ošišala! — ushićeno je vrtio glavom u kancelarijskom ogledalu, hvatajući tuđe poglede. — Kao da sam se ponovo rodio! A ona… da je vidiš! Suknjica, štikle, miriše na skup parfem i… sreću. E to je prava žena!
Očaran. Oslupljen. U Liki je video sve što mu je manjkalo: lakoću, negovanost, bezbrižnost. Kao da mu je sudbina, za „kaznu” dosadnog braka, darovala raskošnu ženu. Njihova romansa zavrtela se brzinom uragana. Lika je bila besprekorna: strasna, vesela, uvek doterana. Hranila ga je profinjenim jelima — zaklinjala se da je sve sama spremila — a on je, gušući se od oduševljenja, verovao svakom slovu. 🍷🍽️
Nedelju dana kasnije navratio je kod Karine da ostavi obećane namirnice. Spustio je kese u još uvek polumračno predsoblje i već hteo da se povuče, ali njen glas ga zaustavi.
— Znaš, Arteme, možeš prestati da nosiš ove makarone, — rekla je ravno, bez emocije. — Ako nećeš da daješ novac, plati deci sekcije. Treba im letnja obuća, majice. Možeš, uostalom, za vikend da ih povedeš u kupovinu… Mada, šta ja pričam? Sud će sve rešiti.
— Dobro, — neočekivano lako pristao je. Novcem je bilo i lakše — manje vremena trošio. — Prebaciću. Za vikend ne mogu, imam posla. Važnog. Svratiću nekad usput.
— Ništa drugo nisam ni očekivala, — gorko se osmehnu Karina. — Našao si nekog, je l’? Zato su ti vikendi zauzeti.
— Našao, — prkosno ispalio, uhvaćen na slabosti. — Dobra žena. I novi frizer. Dva u jednom. Kao što si mi i prorekla.
— Da? — njen smeh zazvuča krhko i oštro. — A što si sav sed, kad ti je već tako dobra? Vidi, cela glava ko da je pepelom posuta. A sećaš se kako si tvrdio da žene stare brže? Prevario si se, dragi. Lice ti kao pečena jabuka. Ovo pre mesec dana nije postojalo!
Artem je žmirkavo pogledao u ogledalo hodnika. Led mu prođi leđima. Kako ranije nije primetio? Da, kosa… bila je protkana gustom sedi. I duboke, oštre bore raspukle su se oko očiju i usta. Kao da je za mesec dana ostareo deset godina. Bolest? A on se oseća… umorno. Jako umorno. I leđa bole.
— Ti si samo trapava, ni sijalicu ne umeš zavrnuti, pa ti se u polumraku čini, — promrmlja, pokušavajući da spase samouverenost, i gotovo istrča iz stana. Trebala mu je Lika. Samo njen svet, njena energija mogla je oterati taj hladan košmar iznutra.
Ponuda pod belim svetlom i mala crna sumnja 🎭🕊️
— Lika, hajde da se preselimo zajedno? — Artem je gledao molećivo, kao veran pas koji čeka milovanje. Ona sva u belom, spremna na posao, činila mu se anđelom. Nasmijala se. Zvonko, ali bez topline.
— Gde ćemo se to preseliti, moj dečko? Ti spavaš na tuđem kauču. Da predložiš meni da se preselim u tvoju iznajmljenu garsonjeru? I da sve počnem ispočetka?
— Mislio sam, možda… kod tebe, — nesigurno izusti.
— Kod mene? O, ne, dragi. Moje gnezdo — moja tvrđava. Mogu te pozvati da budeš gost. Ali ne više. I znaš, čemu nam taj „bît”? Ta zagušljivost boršča, veša, razbacanih čarapa i dečjih krikova? To neću. Mlađa sam od tebe, hoću da letim, a ne da puzim oko šerpi. Oh, daj da ti podrežem zulufe, — glatko promeni temu, vadeći svoju mašinicu.
On poslušno nakrenu glavu, a u njemu se prene crv sumnje. Da li je ona zaista savršena? Tako lako odmahnula na njegovu ozbiljnost… Zašto? Ima li još nekoga? Ili vidi njegovu sedinu, njegovu izbledelost, i postao joj je odjednom odbojan?
— Lika, ne misliš li da sam se mnogo promenio? Osedeo? — tiho, bojažljivo upita.
— Ima malo. Možda da odeš doktoru? Da se proveriš? — reče lako, kao da govori o promeni karmina. — Uostalom… nisi više momčić. Elem, sutra mi stiže novi plakar. Sećaš se? Hoćeš li pomoći da ga sklopim? Ili da zovem nosače?
— Pomoći ću, — odmah pristade, iako ga je tupa bol u leđima nepušteno pratila. Njoj nije umio da kaže ne. Ni u čemu.
— Mislio sam… da je među nama ozbiljno. Da smo zajedno…
— Ozbiljno je, Arteme, — pomilova ga po obrazu kao dete. — Hajde, beži sad. Moram. Idi jednom ulicom, ja ću drugom. Hoću malo da ostanem sama.
Izašao je sa kamenom u grudima. Umesto kući, sjeo je na klupu u parku spram njenog ulaza, zaklonjen gustim krošnjama jorgovana što su puštale opojan miris. Nije znao zašto. Instinkt? Ljubomora? Uskoro su se najgore sumnje potvrdile. Skupa limuzina kliznu do ulaza. Posle minut, Lika — još blistavija nego pre pola sata — lako skliznu na suvozačko sedište. Auto nestade u traci.
„Taksi?” pokuša da slaže sebe. „Zašto, kad je metro na pet minuta?”
Ledena praznina počela je da ga puni. Izdaja. Prevara. Sve u šta je slepo verovao pretvorilo se u prah.
— E, „dobra ženo”, hvala ti! — siknu, zarivši nokte u dlanove.
Čekao je do večeri. Spržen ljubomorom i uvređen. Došao je bez najave.
— Ko je bio onaj muškarac u autu?! — glas mu je drhtao, telo napeto kao struna. — I nemoj da lažeš da je taksi! Nisam idiot, Lika!
Pogledala ga je prvo iznenađeno, pa razdraženo.
— Pa naravno, taksi! Zar nemam pravo? Visoke štikle, nove cipele, nemam volje da me guraju u metrou. I zašto ti meni uopšte nešto prebacuješ? Ko si mi ti? Muž?
— Mi smo u vezi! Sama si rekla: sve je ozbiljno! A ti…
— To je bilo taksi! — viknula je. — Rekla sam već! I uopšte, ne radim sa dvojicom istovremeno!
Ućutala je. Oči su joj se raširile, kao da je uhvatila sopstvenu gadnu omašku. Artem je ukopan. Zvoneća tišina ispunila stan. Lika je polako izdahnula, ramena su joj klonula. Sav onaj napumpani sjaj iscurio je, ostavljajući leden umor.
— Ah, neka… — tiho reče, skrećući pogled. — Ionako mi nećeš verovati… a kome bi i verovali? Prokleta sam.
Priča koja ledi krv: prokletstvo i preobražaj 🕸️🕯️
Ispričala je. Priču od koje vene postaju tanke kao konac, a koža posuta ježem. Kako je kao naivna devojka poverovala oženjenom muškarcu. Kako mu je žena, izbezumljena od bola, zgrabila pramen njene kose i, kidajući ga, prosikta: „Budi prokleta! Otuđila si tuđe — svoje nećeš imati! Nijedan muškarac s tobom neće ostati dugo!”
Najpre nije verovala. Zaboravila. Upoznala ljubav, udala se. Posle nedelju dana muž je poginuo u udesu. Zatim drugi. I opet tragedija. Tada je počela da shvata. Primetila je: muškarci koji joj se približe počinju da propadaju — brzo sedeti, venuti, razbolevati se. Prokletstvo nije ubijalo odjednom, ako su odnosi ostajali površni. Ono je sisalo život, snagu, mladost, sporo i sigurno.
— A onda… našla sam tome svrhu, — glas joj otvrdnu, dobio metalnu notu. — Drugaričina komšinica imala je tiranina za muža, dželata koji je maltretirao nju i decu. Namestila sam susret. Zavrtela mu glavu. Za dva meseca se raspao. Osedeo, sagnuo se. I… vrati se ženi. Puzao na kolenima, molio da mu oprosti. I ona je oprostila.
Tako se rodio njen zadatak. Njena „skotska rabota”, kako ju je prozvala. Postala je oružje odmazde ženama bez glasa. Nalazila je „zalutale” muževe, uzimala ih kao metak, pretvarala njihovu otrovnu snagu u pepeo, trošeći ih dok ne ostaraju dušom i telom, pa su se vraćali kao senke. A one, žene, dobijale su nazad ne starog tiranina, već polomljenu, posedu čoveka — i često su praštale. ⚖️
— Pomirila sam se s tim da prave ljubavi za mene nema. A i ne treba mi. Vi, muškarci, u početku ste svi idealni: cveće, obećanja, komplimenti. Kako tu da ne cvetam? Ali nikad ne dopuštam bît. Bît je smrt za vas. Za druge žene… to postane zamka. Tiganj-kastrula pakao iz kog ih niko neće spasiti. A onda je to njihova smrt.
Gledala ga je pravo, u smaragdima njenih očiju nije bilo laži ni kajanja.
— Ja sam, Arteme, dobra žena. Samo mi je takav posao. Tvoja Karina, uzgred, pisala mi je. Rekla da si mnogo spleo. I da je dosta. Dalje se sami snalazite. A mene će, sigurna sam, uskoro naći neka nova unesrećena duša.
„Ja sam dobra žena. Samo mi je takav posao.”
Artem je sedeo skamenjen, otvorenih usta. Svet mu se prevrnuo, raspao, pa sastavio u ružnu sliku. Upotrebljen je. Njegov život, njegova energija postale su žeton u tuđoj igri. Izdaja je bila toliko monstruozna i neverovatna da nije stajala u glavi. Setio se svojih prekora Karini, svojih jadnih pokušaja da bude „bolji”… I onog hladnog, proračunatog Likinog pogleda.
— Šta… šta će biti dalje? Sa mnom? — jedva izusti.
— Misliš da kazna bira samo mlade? — gorko se osmehnu. — Kad mi sve dosadi, možda pokušam da skinem prokletstvo. Proučavala sam. Ali ne sada… Idi, Arteme. Uzgred, — pređe prstom oko njegove glave, — nešto će ti se vratiti. Ne skroz. Ali lakše biće. Dosta. Idi.
Vrata su se tiho zatvorila.
Praznina koja zveči i poruka koja treperi 🌫️📱
Stajao je na stepeništu, čelom naslonjen na hladno staklo, nepokretan. U njemu samo led, sveproždirući. Napolju je noć pritisla asfalt. On je tek tada krenuo, krut, ostarene hodnje.
Iza tih vrata, Lika je prišla prozoru i posmatrala ga kako se udaljava, kao senka svoga juče. Na stolu je zavibrirao telefon. Nova poruka. Uzela je aparat, a na usnama joj se pojavi onaj savršeni, besprekorni, beživotni osmeh.
— „Dobar dan, Valerija. Mnogo su vas hvalili. Kažu da ste… veoma razumevajuća žena. Možete li mi pomoći? Moj muž…”
Nije nastavila da čita. Spustila je telefon i pošla u kuhinju. Da skuha čaj. Vrlo vruć. Vrlo jak. Pred njom je bio posao. 🍵
Artemov povratak među senke i ogledalo koje ne prašta 🪞🧩
Sutradan je, držeći se za krsta, otvorio stari orman u tuđem stanu. Ruke su mu drhtale kao suve grančice. U ogledalu — nepoznat čovek. Pogledao je sebe dugo, kao da će pogledom vratiti vreme. Nije se vratio ni sat. Ugrizao je usnu dok nije osetio krv, spustio glavu i otkucao: „Prebacio sam. Za decu. Uzeću ih sledećeg vikenda.” Karina mu je odgovorila kratko: „Dobro.” Bez tačke. Bez uzdaha. Bez „hvala”. I to je bolelo. Više nego što je očekivao.
Odjednom se setio Likinog obećanja da će „nešto da se vrati”. Nada? Ili još jedna iluzija? Setio se i Likinog „Ja ne radim sa dvojicom odjednom.” U toj rečenici bilo je i pravila, i cinizma, i nekakve nerazumljive etike. On se sagnuo, podigao kese punjene konzervama koje je nosio po navici. I shvatio da će, možda, prvi put posle dugo vremena, morati da nauči da hoda bez tuđe ruke — i bez tuđe kose kroz koju mu prsti klize.
Lika, ili nauštrb svetlosti: smisao, cena, kontinuitet 🌒🗝️
Valerija. Lika. Dve reči, jedan život. Dva lica iste svetlosti koja jede, jednako kako i greje. U njenim rukama prokletstvo je postalo alat; u njenom srcu, rupa hladna kao zimska noć. Kad je prelazila prstima preko klijenata— ljubavnika, kada je gledala kako im se pogrbljuje kičma pod nevidljivim teretom godina, ponekad bi zurila u sopstvenu senku na zidu i pitala se: da li je i ona nečiji „posao”? Neko tuđe oruđe pravde?
Njena šminka je svako jutro bila savršena. Njene suze, ako bi ikad pošle, bile bi pod vodootpornom maskarom. Skuvala je čaj, usnama dotakla ivicu šolje i zažmurila. Iza kapaka, žmurke: pramen kose u nečijoj šaci, krik, bljesak farova, sporo posipanje pepela po tuđim slepoočnicama. A onda, kao po komandi, otvorila je oči, uzela telefon i mirno odgovorila: „Recite mi sve od početka.”
Zakljucak 🌧️🌤️
Efekat moljca — to tupo, tiho sagorevanje kraj tuđeg svetla — retko se dogodi odjednom. Artem je poverovao u sjaj koji je lečio njegov povređeni ponos; Karina je predugo ćutala među hladnim zidovima, brojeći kvarne sijalice i poluprazne frižidere; Lika je prokletstvo pretvorila u sistem, u „posao” koji kaznu pretvara u terapiju. Ali svaka „pravda” koja se hrani tuđim životom skupa je, i račune ne ispostavlja odmah.
Nema čistih uloga. Artem je bio žrtva i krivac. Karina je bila umorna i pravedna. Lika je bila istovremeno prokleta i strašno delotvorna. Na kraju, ostaje pitanje koje nas sve prati: koliko nas košta da učinimo ono što smatramo ispravnim? I gde se završava pravda, a počinje osveta koja nas pretvara u senke sopstvenih želja?
Možda je jedino moguće, koliko god kasno, stati pred ogledalo bez šminke, bez svetla reflektora, bez zvonjave kristala — i reći: „Dosta.” A onda, tiho, ali jasno, naučiti da budemo prisutni. Da platimo na vreme, ne samo novcem, nego pažnjom. Da prekinemo krug u kojem moljci gore a svetlo ostaje hladno. Jer deci je potreban otac, ne kurir za makarone; ženama je potrebna sloboda, ne kazna; muškarcima — odgovornost, ne zanos koji pojede godine. I svima nama — hrabrost da pogledamo u mrak i upalimo sopstvenu lampu.
