Danas sam otišla u bolnicu na specijalistički pregled. Nosim sa sobom jedan urođeni deformitet koji me prati ceo život, ali pokušavam da živim s tim najbolje što mogu.
Kada me je sestra pozvala, ušla sam u ordinaciju. Međutim, u tom trenutku je bilo malo gužve i buke, pa lekari i asistenti nisu odmah primetili da sam ušla. Stajala sam nekoliko trenutaka, misleći da završavaju prethodni deo posla. Onda sam shvatila da gledaju moje papire, verovatno komentarišući dijagnozu na način koji me je povredio.
Bilo mi je teško. Taj trenutak me je podsetio koliko je ranjivo osećati se „drugačije“, čak i u prostoru u kom bismo svi trebalo da budemo prihvaćeni — naročito kada tražimo pomoć.
Svesna sam da mnogi ljudi nose nevidljive borbe i da svi zaslužujemo pristup zdravstvu uz dostojanstvo i razumevanje. Zato je važno da ne zaboravimo koliko jedna reč, pogled ili postupak može uticati na nečije samopouzdanje.
Empatija je, baš kao i znanje, osnov svake prave pomoći.
