Jučer me mama zamolila da joj pogledam nešto na telefonu – aplikacija joj nije radila kako treba. Dok sam pokušavala da pronađem šta je pritisnula, slučajno sam naišla na poruku koju je dobila od tate.
Njih dvoje su u braku više od 30 godina. Tata često putuje vikendom zbog posla, i iako sam oduvijek znala da se vole, istinski nisam mogla znati kakav je njihov odnos kada su sami.
Poruka je glasila:
“Nedostaje mi tvoja kosa, tvoja koža, tvoj miris, naša kuća i naša djeca…”
Zastala sam na trenutak. Skoro sam se rasplakala. Ne zato što sam to slučajno vidjela, već zato što sam osetila koliko ljubavi može postojati i nakon toliko godina zajedničkog života.
Ta poruka mi je bila dokaz – da takva ljubav nije mit, da postoji i da je moguće. I upravo to želim i za sebe. Ne pristajem na manje, i neću verovati u priče da “svi brakovi postanu navika” ili da “svi muškarci postanu isti s vremenom”.
Znam da ne mogu da očekujem nešto što i sama nisam spremna da dam. I baš zato – biram pažljivo. Ne biram zbog očekivanja drugih, već zbog sebe.
Ne želim jednog dana reći: “Sama si ga birala”, već: “Znala sam šta mi treba – i to sam i pronašla.”
